Филипок
Л. Н. Толстој
Био један дечак који се звао Филип. Једнога дана пођоше сва деца у школу. Филип узе капу и хтеде да пође и он. Али му мати рече:
— Куда си ти, Филипок, кренуо?
— У школу.
— Ти си још мали, не можеш да идеш,- и мајка га остави у кући.
Деца одоше у школу. Отац још у зору отиде у шуму, а мајка оде у надницу. У колиби остадоше Филипок и бака која лежаше на пећи.
Филипку је било досадно, а бака бејаше већ утонула у сан. Стаде он да тражи капу. Своју не нађе, па узе стару, очеву, и пође у школу.
Школа се налазила иза села код цркве. Док је Филип ишао по свом крају, пси га нису дирали, јер су га познавали. Али кад се приближи туђим двориштима, искочи Жучка, и залаја, а иза Жучке појави се велики пас Волчок. Филипок стаде да трчи, а пси јурнуше за њим. Он поче да вришти, спотаче се и паде. Изађе сељак, отера псе, и рече:
— Куда ти, дериште, тако сам трчиш?
Филипок ништа не рече, сави шипке, и крену муњевито, из све снаге, да трчи. Дотрча он до школе. На трему никога нема, а у школи се чује граја и жамор дечјих гласова. Филипко се уплаши:“ Шта ако ме учитељ најури?“ И стаде он да мисли шта да ради.
— Да се врати — опет ће га напасти пас, да иде у школу — учитеља се боји.
Иђаше поред школе баба са ведром у руци и говораше:
— Сви уче, а ти, зашто ту стојиш?
И пође Филипок у школу. Када ступи на трем, скиде капу и отвори врата. Школа беше пуна деце. Свако је нешто викао, а учитељ у црвеном шалу ишао је средином учионице.
—А шта ти хоћеш? — повика он на Филипка.
Филипок се ухвати за капу и не рече ништа.
— А ко си ти?
Филипок је ћутао.
— Да ти ниси онемео?
Филипок се тако уплаши да не могаше ни реч да проговори.
— Но добро, иди кући кад већ нећеш да говориш.
А Филипок би радо нешто рекао, али му се грло од страха осуши. Он погледа у учитеља и заплака.
Учитељу га беше жао. Помилова га по глави и упита децу ко је тај дечак.
— То је Филипок, Костјушкин брат. Он одавно хоће да иде у школу, али га мајка не пушта. Зато сада кришом дође.
— Добро, седи на клупу поред брата, а ја ћу твоју мајку замолити да те пусти у школу.
Учитељ поче Филипку да показује слова, а Филипок их је већ знао, а умео је малчице и да чита.
—Па, хајде, сад састави од слова своје име.
Филипок рече:
— Хве-и-хви, ле-и-ли, пе-ок-пок.
Сви праснуше у смех.
— Браво, — рече учитељ. — А ко је тебе учио да читаш?
Филипок се окуражи и рече:
— Костјушка. Ја сам тако промућуран, ја сам све одмах разумео. Како сам ја само паметан!
Учитељ се засмеја и рече:
— А знаш ли ти молитве?
Филипок рече: Знам, — и поче да говори молитву Богородицу, али сваку реч изговараше погрешно. Учитељ га прекиде и рече:
— Е па видиш, прво научи, па се онда тако хвалиши.
Од тада Филипок крену са децом у школу.
Са руског превела Снежана Дабић
